Kada se, posle višegodišnjeg čekanja, u svet DSLR aparata punog formata senzora „ušunjao“ Nikon-ov model D3, bilo je dosta rezervisanosti i skepticizma. Pre svega zato što je glavna konkurencija – Canon – već neko vreme pravio i usavršavao „full frame“ modele. Međutim, veoma brzo se ispostavilo da uopšte nije bilo mesta za sumnju, jer se D3 pokazao kao, do tog momenta, najbolji "Full Frame" aparat u većini testiranih karakteristika. To se naročito odnosilo na performanse pri slabom svetlu i velikim osetljivostima (ISO vrednostima) senzora. Jednostavno, ovaj model je postavio „domaći zadatak“ svim ostalim proizvođačima da pokušaju da ga dostignu ili prestignu. Dosta je vremena proteklo i pitanje je da li je konkurencija uspela da dostigne kvalitet i performanse sjajnog D3 modela. Naravno, neke karakteristike su možda „jače“ kod konkurencije, ali sveobuhvatnosti specifikacije i performansi retko da je neko uspeo da se primakne. Kako onda uopšte objasniti činjenicu da je Nikon do sada predstavio čak dva naslednika ovog modela? Prvo je to bio D3x, koji je nudio preko 20 MP rezolucije uz slične performanse po svim stavkama. A danas je to D3s. Da li je moguće da nešto što konkurencija nije uspela da dostigne, postane još bolje? Zvuči nemoguće, ali pričekajmo...
D3s se u javnosti predstavio kao „kralj slabog svetla“, odnosno aparat koji u izuzetno teškim svetlosnim uslovima može pružiti odlične rezultate, a u onim najtežim makar prihvatljive. Ima tu i sitnica koje su mogle biti bolje ili savršenije, ali je nešto moralo biti ostati neunapređeno da bi se postigao glavni cilj: aparat koji toliko dobro radi u polu-mraku ili mraku, da gotovo ne zahteva upotrebu blica. San snova za sve fotoreportere, složićete se. Da li je sve tako ružičasto, uskoro ćete saznati.