U velikoj ponudi kompaktnih modela različitih proizvođača, uvek je bilo malo teže probiti se i plasirati svoj proizvod kada je DSLR aparat u pitanju, pogotovo ako je on više klase. Razlog je jednostavan – cena je takva da mali broj „običnih“ ljudi  može da joj odgovori. Ipak, najviša klasa DSLR aparata je samo za onaj „odabran“ sloj ljudi – profesionalce kojima su nužno sredstvo, ili dobrostojeće amatere koji vole da se hvale svojim ljubimcima.

Toj visokoj klasi pripada i testirani aparat Olympus E-5, naslednik već dosta dobro plasiranog modela E-3. Kada kažemo dobro plasiranog, mislimo na odnos ponude i potražnje, koja je uvek diktirala tržišnu politiku proizvođača. Zaista, E-5 je trenutni vrh ponude Olympus-a i kao takav bi trebalo da odgovara svima koji od fotografije žive, ali i onima koji ne štede kada je sopstveno zadovoljstvo i status u pitanju.

Pitanje koje se uvek postavlja je da li Olympus E-5 može pronaći dovoljno čvrstu poziciju na tržištu dSLR foto aparata više klase i malo uzdrmati već dobro pozicioniranu konkurenciju ili će ostati „vladar iz senke“, u blagom zaostatku za magnatima kakvi su Nikon i Canon.

Teško je odlučiti koji su glavni konkurenti Olympus-a E-5, jer ga sam proizvođač predstavlja kao profesionalni model. Dosad je važilo da su profesionalni modeli uglavnom punog formata senzora (kao 35mm film), ali Olympus takve dimenzije senzora nema u ponudi. Dakle, ne možemo ga porediti sa trenutnim „zverima“ kakve su Nikon D3s, D3x, D3 ili D700, a ni sa Canon 1Ds MkIII, 1D MkIV (koji nije Full frame, ali je 1,3x krop), 5D MkII ili Sony modelima sa punim formatom senzora.... Zato su mu glavni konkurenti tzv. Profesionalna klasa modela sa APS-C senzorom, kakvi su Canon EOS 7D, Nikon D300(s) (eventualno D7000) i možda Pentax K-7 i K-5 (kojih kod nas gotovo da i nema u ponudi). Oni su pravi konkurenti koji će nam pomoći u davanju konačne ocene.